Žene u vojsci i policiji: Između Predrasuda i Savremenih Realnosti

Pitanje uključivanja žena u vojsku i policiju jedno je od najkontroverznijih i najintenzivnije debatovanih u našem društvu. Diskusije često zalaze u vode stereotipa, gde se fizička snaga postavlja kao apsolutni i jedini kriterijum za uspeh u ovim profesijama. Međutim, da li je stvarno tako? Da li su borilačke veštine i direktan fizički kontakt jedini smisao postojanja ovih institucija?

Policija nije samo "tuča na tribinama"

Kada se pomene policija, mnogima odmah na pamet padaju scene haotičnih policijskih intervencija na stadionima, gde se zaista dešava direktan fizički kontakt. Derbi je odličan primer: lete palice, baklje, odvaljuju se stolice, a krvave glave se vide na sve strane. U takvim ekstremnim situacijama, gde se suočavaju sa razjarenom masom koja ne gleda kuda udara, pitanje fizičke superiornosti i otpornosti je ključno. I tu se postavlja osnovna dilema: da li je pametno slati osobu od 60 kilograma da guši takve nerede?

Međutim, policija nije samo tuča na tribinama. To je kompleksna organizacija sa širokim spektrom uloga. Zašto bi se žena od 60 kilograma slala na tekmu kada može da bude izuzetno efikasna u drugim segmentima? Ona može da radi kao saobraćajni policajac, da obavlja pretrese, da bude inspektorka u istražnim timovima, da rukovodi operacijama sa komandnog mesta, da bude deo konjice ispred stadiona ili čuvar u ženskom zatvoru. Njen rad nije nimalo zanemarljiv. Nije policija samo fizičko obračunavanje, prsa u prsa.

Fora, kako kažu, jeste u ulogama i korišćenju datih sposobnosti. Neće se neka brijena tabadžija od 100 kg staviti da bude inspektorka ili saobraćajna pandurka. Ona može na tribine. Svako treba da radi ono za šta je kadar i što najbolje može. Žene mogu da budu odlične u specifičnim policijskim zanimanjima, a njihov doprinos je od suštinskog značaja za funkcionisanje celokupnog sistema.

Vojska: Mnogo više od "topovskog mesa"

Slična logika važi i za vojsku. Tradicionalna silka vojnika kao pešadinca na frontu duboko je ukorenjena. I tu se neosporno nameće činjenica o biološkoj prednosti u mišićnoj masi i izdržljivosti. Istorija pokazuje da su u prvim borbenim redovima uglavnom bili muškarci. Međutim, savremeno ratovanje se drastično promenilo.

Danas vojni pilot pre svega mora da bude izuzetan pilot, vojni inženjer pre svega inženjer, a vojni lekar pre svega lekars. Pridev "vojni" tu je samo naznaka pripadnosti. Studenti VMA prolaze kroz specijalizovane predmete kao što su adaptacija na ekstremne uslove, medicina vanrednih događaja, zbrinjavanje u uslovima katastrofe - znanja koja civilni lekar ne poseduje. I dok je suština lečenja ista, kontekst i sposobnosti su drugačiji.

Koliko će vojska imati uspeha, ne zavisi samo od onih koji se biju "prsa u prsa", već i od onih koji komanduju, planiraju, obezbeđuju veze, vrše medicinsku negu, upravljaju savremenom tehnologijom. Slati regrute, "klince" bez iskustva, na izuzetno teške zadatke u teškim prirodnim uslovima - bilo da su muškarci ili žene - može biti suludo. Ne treba svakoga slati svuda. To je sasvim u redu i ne bitno je da li se radi o ženama ili muškarcima. Nisu ni svi muškarci spremni za svaku akciju.

Uloga žena u savremenoj vojsci često je potporna (support), ali to je neizostavni deo mašinerije. One mogu da budu vojne pilotkinje, logističarke, analitičarke, oficiri veze, medicinsko osoblje. U eri ratovanja na daljinsko upravljanje, preciznost, brzina donošenja odluka i tehnička pismenost postaju sve važniji od sirove snage.

Kriterijumi i "nejednaki testovi": Pravednost ili nužnost?

Jedna od centralnih tački neslaganja jeste postojanje različitih fizičkih kriterijuma za muškarce i žene. Za prolaz, muškarci moraju da urade više sklekova i trbušnjaka nego žene. Da li je to diskriminacija ili realno prilagođavanje biološkim razlikama?

Ovde se često pravi paralela sa sportom. U tenisu, žene ne igraju sa muškarcima upravo zbog razlike u snazi. Međutim, vojska i policija nisu sport. U ratu ili u kritičnoj intervenciji ne postoji "ženska" i "muška" kategorija. Neprijatelj neće birati. Stoga, argument da se kriterijumi moraju izjednačiti kako bi se postigla potpuna ravnopravnost ima svoju težinu. S druge strane, nameće se pitanje: da li bi time automatski isključili veliki broj potencijalno veoma sposobnih žena za druge, ne manje važne poslove unutar te iste strukture?

Ključ možda leži u specjalizaciji i raspoređivanju prema sposobnostima. Kao što se u bolnici ne očekuje od dermatologa da obavlja neurohiruršku operaciju, tako se u vojsci ne očekuje od izuzetnog analitičara ili pilotkinje da podnese isto fizičko opterećenje kao komandos iz specijalnih jedinica. Nije svaki rmpalija sposoban za svaki posao u vojsci, a pogubno je verovati da jesu.

Motivacija i stereotipi: "Dobro se udaj" vs. poziv

Nažalost, prisutan je i duboko ukorenjen stereotip o motivaciji žena koje ulaze u ove profesije. Čuje se da neke idu samo da bi "obukle uniformu, pucale usne i slikale se", odnosno da im je cilj da se "dobro udaju" unutar sistema. Naravno, takvi slučajevi postoje - ali isto tako postoje i među muškarcima koji tu traže sigurnost posla ili status, a ne poziv.

Generalizacija je opasna. Zbog nekoliko takvih primera, ne može se ocrniti rad svih žena koje su se s ljubavlju i požrtvovanošću posvetile karijeri u vojsci ili policiji. Omalovažavanje žene koja je vojni pilot ili saobraćajni policajac, govoreći joj da ta profesija "nije za nju", jeste zatucanost i mizoginija. One su već dokazale svoju vrednost kroz rad.

Ratna realnost: Zarobljeništvo i psihološka izdržljivost

Težak, ali neizbežan deo razmatranja jeste sudbina zarobljenih vojnika i policajki. U ratu, gde se često ne poštuju Ženevske konvencije, svašta se dešava. Žene mogu biti izložene degradirajućem ophođenju, silovanju, komadanju. To je užasna realnost zbog koje neke zemlje (kao Izrael u određenim periodima) ne stavljaju žene na direktnu liniju fronta. Međutim, važno je napomenuti da i muški zarobljenici prolaze kroz neopisiva mučenja. Rat ne bira.

Ovaj argument često se koristi da bi se ograničile mogućnosti žena, ali on zapravo govori o užasu rata uopšte, a ne o nesposobnosti jednog pola. Psihološka izdržljivost nije isključivo muška karakteristika. Istraživanja pokazuju da su žene često psihološki otpornije u dugotrajnim stresnim situacijama, dok muškarci mogu imati prednost u agresiji potrebnoj za trenutnu akciju.

Zaključak: Koristiti sve raspoložive resurse

Savremena profesionalna vojska i policija ne mogu sebi da priušte da zanemare bilo kakve ljudske resurse. Umesto da se fiksiramo na pitanje "Da li su žene sposobne?", pametnije je postaviti pitanje "Ko je sposoban za šta?".

Treba prihvatiti činjenicu da će većina žena teško moći da zameni rmpaliju od dva metra u fizičkom obračunu. Ali isto tako, treba priznati da postoji značajan broj žena koje poseduju izuzetne sposobnosti za komandovanje, analizu, visoko tehničke poslove, specijalizovanu medicinu, logistiku i mnoge druge uloge bez kojih se današnja odbrana i bezbednost ne mogu zamisliti.

Konačno, borba za ravnopravnost ne bi trebalo da bude borba za identičnost. Radi se o pravnu na jednake šanse i pravo da se svoj maksimum da u onoj sferi u kojoj pojedinac ili pojedinka mogu najviše doprineti. Žene su već tu, rade i dokazuju se. Ostaje nam da prevaziđemo predrasude i prepoznamo vrednost svakog pojedinačnog doprinosa, bez obzira na pol.